Kako održavati beli mantil da ne pocrveni

Kako održavati beli mantil da ne pocrveni

Svi likovi su greškom istiniti, kao i ja, na žalost!

Često mi ovih dana padne na pamet Mršo – drug iz gimnazije. Nestao je i nisam ga od završetka iste videla sve do … Al ovih dana, kažem, ne izlazi mi iz glave. Zašto – pitate se?! Volela bih ja da znam tačan odgovor, al’ nije baš da je tako.

Bio je to simpatičan debeljko koji u sred gimnazije nije razlikovao Siciliju od silicijuma.

Ne znam zašto, ali je toliko plenio svojim naivnim izgledom da se profesori nisu ljutili. Nismo ni mi njegovi drugovi, naprotiv – šaputali smo mu iz sve snage. Bilo je tu šaputanja i šaputanja…

Ili sam ja bila naivna. Sad mislim da su, naročito profesori znali da je ovaj Mršo viđen da jednog dana postane neko mu… Znali su oni iz iskustva o takvima mnogo više od nas pristojne dece. Tu je moj instinkt gubio bitku sa – iskustvom. I interesom, naravno. Znali su profesori i da će im ovaj ludiška

jednom zatrebati.

Što ludiška, pitate se ?! Pa zasmejavao je profesore do suza. I to kakve profesore: Nemate vi pojma kakvu je strogoću nama uterivao profa iz nacrtne!

Dobro, sad znate kad imate nacionalnu TV… ali tad – o, ne znate…!

Elem, kad je Mršo otvorio na minus deset prozore od kabineta za nacrtnu geometriju dok smo mi prepisivali sa table, nismo se smrzli od zime. Ne ni od njegove drskosti i bezobrazluka prema nama, već od reakcije profesora. Dok se okretao strašni profesor pišući na tabli , život je stao! Al’ kad je usledio šeretski osmeh istog, sve je uzavrelo!

Tad smo se i mi osmelili da pogledamo Mrša u zadnjoj klupi, obučenog u četiri jakne svojih drugova. Onda smo se svi ismejali, sve je prštalo od lažnosti i gorčine… Al’ morali smo, a da nismo znali zašto. Mislili smo da se plašimo profesora, al’ sad znam – plašili smo se Mrša. Mršo je to. Neponovljivo. Do danas.

Međutim, nije meni zbog toga Mršo ovih dana na pameti. Ne, nešto drugo je po sredi. Setila sam se da sam jednom neplanirano ušla u učionicu dok je još trajao veliki odmor, a ja nisam još provalila Mrša. Al’ niko nije, za utehu.

Mršo je bio redar, ma šta to za njega tada značilo

i bio je red da on ostane u učionici, obriše tablu i malo sredi radni prostor. Takva su pravila bila nekada u našoj gimnaziji.

Elem, uđem ja – kad imam šta i videti. Šarmantni debeljuškasti Mršo sedi za katedrom Digao noge na sto i upravo bacio sunđer za brisanje table ispod katedre. Zastanem ja na poluotvorenim vratima i imam i dalje – šta videti. Pljesnu rukama veseli Mršo, nakon čega usledi neverovatna scena koja me prikova za vrata. Mali Ranko, najbolji đak iz prve klupe, baca se pod katedru uz Mršove navijačke uzvike: – Ajmo malo brže, nešto smo se olenjili…!

Ranko otpuza onako sitan između Mršovih nogu, uze sunđer i poče da se uspravlja. Mršo uzviknu stavljajući ruku na uvo: – Da čujem…!

Ranko reče tanušnim glasom: – Mogu li sada sa brišem, Mršo?!

“Moolim” – uzviknu Mršo skačući na noge. Kako ti to razgovaraš sa mnom?! Šta smo rekli, kako mi se obraćaš?!

“Mogu li sada da obrišem tablu, gospodine Mršo?!” – prozbori Ranko brzopotezno, već drhtavim glasom.

Zaturi se Mršo kao briskajući se po duksu i važno odbrusi: – Ajmo, ne dangubi, sad će da zvoni.

Ranko sve poskakujući, jer ne može da dohvati celu tablu, poče udarnički da briše…

Okrenuh se na peti ne znajući više ni zašto sam se vraćala u učionicu sa odmora. U glavi mi je bubnjalo. Mislim da sam otrčala. Bežala sam i od svojih razmišljanja o onome šta sam videla. Bežala sam, što da krijem i od Mrša čije sam lice prvi put videla. Bežala i od sramote da pogledam Ranka u oči. Šta ako vidi da sam videla?! Da li će mene ili njega više biti sramota?! Od Mrša!

Nećete verovati – to, taj osećaj, ta sramota umesto drugih na mojim obrazima i ovih dana ne da mi mira. Crvenim umesto njih, a uvek sam bila bela u licu, nisam imala ič crvenila. Nikad mi se nije videlo na faci šta mislim il’ osećam. Takva sam. Ne verujem ni sad da mi se vidi, al’ pojede me crvenilo iznutra. I to umesto drugih.

Da li je Mršo kinjio svog druga zato što je bio najbolji đak u razredu? da li zato što je bio sitan pa mu se moglo jer je Mršo imao metar i devedeset i sto kila? Da li zato što je Mršo došao iz sela 60 km udaljenog od naše gimnazije, pa mu se činilo da je Ranko koji je živeo skoro u dvorištu škole – suviše povlašćen? Da li je mislio da mu je uzeo nešto njegovo??! Da li zato što su devojke iz razreda volele da pričaju sa Rankom, jer je bio pristojan i lepo vaspitan? E, takve su devojke nekad bile, čast izuzecima.

Naprednim, nema šta!

Tad sam počela da preispitujem svoje razmišljanje i vaspitanje koje zbori da sve dobijaš svojim trudom. Moja baba je govorila da ničiju sreću paščad nisu pojela… E moja baba, da bar mogu i dalje da verujem u to…! A tek sad, u ovo vreme sećanja na Mrša, baba mi se garant u grobu prevrće. Oseća da joj više ne verujem i da mi se temelji zdravog razuma usađenog, uzdrmaše i to kao u razornom zemljotresu što je bio u Crnoj Gori ’79.  Zemljotres sa magnitudom 7.0 jedinica Rihterove skale izazvao je katastrofalna razaranja sa intenzitetom od 9 stepeni Merkalijeve skale. E, tako!

Ne mogu da kažem kao kule bliznakinje, jer je to bila simulacija – lažnjak! Baš kao Mršo i njegov imidž simpatičnog nezlobivog debeljka. Dobro, zato se meni sve poljuljalo nekako, ali i posložilo ovih dana, a sve razmišljajući o Mršu. Drugačije ne bi, sto posto! Kako bih ja do to nisam doživela u ranoj mladosti, sada shvatila zašto nas – sasvim pristojne ljude, obrazovane iz finih kuća, lepo vaspitane,

koji smo do juče bili hvaljeni kao uzdanice ove zemlje, odjednom počeše da kinje, ruže i zlostavljaju iz svih oružja i sa svih nivoa?!

I to ko: čudne spodobe, jer ljudi nisu (tvrdim iz iskustva, jer znam LJUDE) od zla oca i gore majke, sumnjivog statusa, morala, karaktera, logike, narativa…!

Kontam – nisu svi Mršo, pa da imaju preko metar i devedeset i sto kila. Ima tu i žena, ima i jada očerupanih ni četre’s kila sa krevetom…

Da, opet meni treba malo više da shvatim, jer nisam tako vaspitana. Ama, nisam to ni na televiziji videla, obzirom da ga imam decenijama. Videla ja tu svašta – od holivudskih sapunica, preko trilera Agate Kristi, Poaroa, pa do niskobudžetnih horora… Al’ mrka kapa. Videla – bez!

Dobro, nisam rekla da sam se istim – TV -om i obračunala kada je prvi put dopustio sebi da mi kaže:

  • da sam primitivna i glupa
  • da mi treba nadzor
  • da mi treba zatvor
  • da ne perem ruke
  • da sam sadista i ubica drugih
  • da sam mazohista, jer slušam gluplje
  • da sam užasna majka i da
  • će mi uzeti decu
  • da moram da gledam parove i zadrugu, jer
  • sam pogrešnu literaturu čitala i
  • pogrešne sadržaje gledala
  • da vratim pare koje sam zaradila onima koji od žicanja žive
  • da treba da zatvorim radnju, ako već nisam bar – Nemac prerušen u rodoljuba
  • da ne volim ni sebe, a kamoli svoju decu koliko ONI (čitaj Mršo)
  • i najvažnije: da ne volim svoj život – evidentno i toliko, da mi ONI nude olakšanje zemaljskih muka tj – eutanaziju! Samo jedno – BOC!

Nego da ti kažem:

PROBLEM – REŠENJE

pazi da ti ne bude!

Opet ja, čisto sociološki razmišljam: misli, milsli, misli… Šta je Mršo imao što Ranko nije? A opet – šta je Ranko imao, pa je Mršo imao potrebu da ga zlostavlja?

Kad god se setim tog Mrša, osetim istu mučninu koju sam još kao dete osećala u školi, iako sam bila odličan đak.

Sećam se kada su nas izvodili sa časova na nekakve sistematske preglede. Ako to nisam poredila sa streljanjem đaka u Kragujevcu, bog me ubio! Ulazili na čas bez najave da nas vakcinišu. Sećam se da sam osećala poniženje i bes dok su nam beli mantili govorili da su nam oni isto što i majka. A pred majkom nema sramote.

“Ma i zaplačite ako treba, normalno je to” – govorili su dok su nas pipkali ledenim rukama.Tad reći za nalickanog matorca-lekara da je pedo-sumnjivac… Dakle, – “pregledali”, merili na stočnoj vagi, zavrtali rukave, tj ruke da nam daju vakcinu…

Taložilo se moje neprijateljstvo i bes, očaj… Zbog čega se na mene vrši atak dok sam u školi, dok nema te moje majke koju sam fakat imala?! Ali kod kuće i bez belog mantila… ?!

Ne kažu za džabe knjige, bar one knjige koje sam ja čitala, da je intuicija kod dece najjača i dete ne moReš prevariti. Dete namiriše i ko ga voli i ko ga ne voli i odakle vreba – opasnost. A ja sam još tada znala da je opasnost tu – u belom mantilu, ledenim rukama, i igli koju nam poturaju na mala vrata. Nikad na ulazna.

Možda je stvar još produbljena mojim izvođenjem u prvom osnovne sa časa na sistematski pregled zuba. A bila sam u elitnoj školi koja je joooš tada imala svoju zubarsku ordinaciju. Lepo sam kao i Ranko sela i poslušno i ljubazno otvorila usta. Usledio je šamar, jer nisam dovoljno – otvorila … Nisam stigla ništa da kažem, kad mi se ljudeskara od žene unela u lice i proškrgutala:

– Sad ćeš da vidiš kako musa dere jarca. Pozdravi oca koji me je oborio iz matematike u četvrtom gimnazije. Pala sam godinu, jer me ni komisija nije pustila da položim. Sad će da vidi i on kako boli…

Ako znam šta me je održalo do današnjeg dana … Ako znam kako se više nikada nisam plašila ni igle, ni zujalice za zube, ni belog, ni… Ničega se više nisam plašila. Strah je zamenilo – GAĐENJE!

Tu dođosmo do Mrša – zašto mi se on javlja ovih dana?! I zašto mi se – povraća?

Zašto je Mršo ponižavao i zlostavljao Ranka, a zašto dr.mr.spec.trt – mene?!

Prvi je imao osamdesetz kila više od Ranka. Druga je imala takođe osamdeset kila više od mene. Prvi je bio ponavljač, pa je bio dve – tri godine stariji od Ranka. Druga je bila žensko i imala dete mojih godina. I imala je – beli mantil! Tojest – humano zanimanje!

Svi likovi su greškom istiniti, kao i ja, na žalost!

I da ne zaboravim – Mršo je “završio medicinu”! Doduše i Ranko. Više Ranko nego Mršo, al’ onomad sam se setila i jednog i drugog kad sam Mrša videla na televiziji. Ranka nisam.

I da vas pitam: dokle ćemo, bre, Ranko i ja da crvenimo umesto belih mantila?!

I dokle će naša deca da veruju njima, jer nisu imali iskustva sa Mršom, a jesu sa Zakonom o porodici i zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti gde se kaže da – majka – više – to – nije!

A dokle će tv-u verovati naši roditelji, jer nismo smeli da im kažemo za Mrša?! Toliko su se poštovali škola i autoriteti, da nisi smeo da kažeš:

– Tata, mama – u školi me zlostavljaju glupi, primitivni i zlobni!

Dokl, bre, Ranko da sedi u ćošku dok Mršo PODUČAVA?!

PS Čisto da bih objasnila naslov: beli mantil ne stavljajte u moderne izbeljivače, jer će sigurno pocrveneti. Izbeliti, nekada beli mantil, može samo starinski vešplav koji se, doduše, više ne proizvodi… Zbog toga – predlažem da beli mantil ni ne nosite – okačite ga o klin, kamo i vašu diplomu!

Tako će nekada beli mantil samo požuteti, što je – mnoogoo manje štetno!

One thought on “Kako održavati beli mantil da ne pocrveni

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error

Enjoy this blog? Please spread the word :)

RSS
Follow by Email
Instagram