Tito ni slučajno nije umro, jer sva pošta stiže na njegovu adresu, a boga mi, ja bih rekla i – sa njegove adrese
ili
Kako je trinaestogodišnja devojčica najzaslužnija za izgradnju ove države:
- Tako što je jednog jutra između mnogih sandučića u jedanaestospratnoj zgradi, a među mnogim zgradama u Srbiji, baš njoj dobra vila spustila – pisamce! Ono, ko je kome spustio, tek će da se vidi, samo kažem – zasad vila je spustila devojčici.
- Tako što je pisamce bilo šareno baš kao vilinska duga sa čarobnog štapića. Baš kao šarena vašarska bombona – kako spolja tako i iznutra. Svilena bombona kako se to zvalo. Svilen gajtan dolazi kasnije.
- Tako što je baš devojčicina ulica pre trideset godina nosila ime Josipa Broza. A vila k’o vila, pošto je iz bajke od preko sedam gora i sedam mora došla (a trebalo je vremena za taj prelet, priznaćete) pa nije znala da se ta ulica danas zove drugim imenom, našara na pismu – Ulica Maršala Tita broj taj i taj.
Nepogrešivo je znala sve ostale podatke. Al’ ulica – niks!
- Vila k’o vila iz bajke od preko sedam mora i sedam gora, zabrojala se i napisala na ceduljici ubačenoj u šareni kovertić:
Sad ‘ajde što se vila zabunila oko ulica i to, ali kako vila koja sve zna, ima čarobni štap, ima prijatelje svuda u svetu… kako nije znala da je moja sestričina:
A – porodični penzioner, jer joj je otac poginuo?!
B – Kako nije znala da mala pojma nema ko je Josip Broz, a tek Maršal Tito…! Cvrc.
C – Kako nije znala da malu zabole uvo za drugu decu kad ona nema oca, a niko o njoj ne brine, osim samohrane majke koja nema posao, a ima fakultet?! I naravno sve druge noćne more koje znače biti samohrana majka, bez stalnog zaposlenja, sa dečijim dodatkom od par hiljada koji redovno – kasni:
https://zajecaronline.com/roditeljima-pred-praznike-kasni-deciji-i-roditeljski-dodatak/
D – Kako nije znala da mala nikad ne otvara sanduče, jer njoj niko ne piše?!
E – Kako ne zna da samohrana majka od male – loži papir u stanu, jeer nema grejanje?!
Kako je moja pokojna svekrva dobila to isto pismo od iste vile koja ne zna gde udara
- Kako vila koja ima sve spiskove na planeti – i crne i bele liste ne zna da je moja pokojna svekrva – pokojna?!
- Kako ne zna da ona ne zna da čita? A i daltonista je.
- Kako ne zna da su joj zadnje reči kad je umirala bile : “Lopovi, uzeše mi penziju!” I rekla je nešto za Notr-Dam, al’ ja francuski ne razumem. I ne znam otkud je znala da su naši dali pare za obnovu kad ne zna da čita. Možda samo latinicu…?! Ih znala je ona, nego ja naivna…!
Fora je u tome što je svekrvica preminula, koliko – onomad. U vreme ovog mandata. Ja mislim da je njen taj osvetnički duh još živ pa zato komunicira sa vilom. Nekom zlom, pretpostavljam. A vile su ipak žensko pa lanule negde i hop – dobra vila uzela šta njoj treba – da je više raje! I – ubacila pisamce!
Zameram vili, ma šta ona mislila o sebi:
To što je vila polupismena, odnosno asocijalna i kao da je pala sa marsa, ne daje joj pravo da damama broji godine! Kome, bre, ona – stariji građanin?! ’Ajde mala, nju boli uvo za sve. Čitala je bajke – nikad. Drma je pubertet i ima svojih problema koji veze sa godinama nemaju. Bar ne sa viškom istih.
Al’ moja pokojna svekrva bi njoj – toj vili sa čarobnim štapićem, taj isti nabila u znaš već gde zbog samo pominjanja da je ona nešto – starija.
No, a vila mi je mladunica?!
Seda, matora, žarila i palila godinama i vekovima i misli da su neki to zaboravilai, a njoj će da kaže da je starija! Samo zato što se ona – vila farba i maskira po potrebi, što za jednu pokojnu svekrvu – nije pristojno.
Kada to neko radi, makar bila i vila – domaćinska Srbija pati! Pošteni domaćini koji se ne šminkaju, ne preleću…
Tako je govorila moja pokojna svekrva, a ja mislila da to govori da mene rezili, jer koristim karmin. A ono – pametnija pokojna svekrva i od mene i od vile. Znala ona za lakirovke drugih vrsta… Kakav moj karminčić i trun maskare zato što nemam neke trepavice… Ma jok – to je ona znala gde đavo večera i tad dok nije bio rođen, tj nije ni večerao. Uh, stara veštica je to. Ne može njoj ni vila ništa. A očigledno – ni smrt!
I tačno se vidi da je šareno pisamce izgužvano, vidi se lepo. Niti znam ko ga je gužvao – da li moja sestričina, njena majka ili moja pokojna svekrva, ali ja bih se plašila.
Još kad je potpali koja god da je, a žensko je, uh! Možda jaše i metlu, mislim znajući svoju pokojnu svekrvu, ta sto posto gori u paklu šta mi je radila… Ne znam, ja bih se zabrinula. Ama spalila bih sve šibice i upaljače ili bih im bar zabranila da
(me) krešu!
I sad ’ajde što dobra vila ne vide da je umrla moja pokojna svekrva, nego kako ne vide da je umro Tito?! Kako joj niko ne javi preko sedam mora i sedam gora, taman živela u bajci, ali ima taj nesrećni čarobni štapić koji sija i u mraku .. ?! Jedino ako je – slepa.
A ćoravom namigivati isto je što i gluvom vikati, pa makar i na razglas – fajront, bre!!!
Breee!!!
