Gde su danas Titove pionirke

Gde su danas Titove pionirke

Šta rade i kako žive Titove pionirke danas, u ovo “neko drugo vreme”?

Kako od Titove pionirke do Dulčineje? Kako postati Ledi Magbet sve bežeći od Dezdemone?

Da li znate šta je gore od nesrećnog kraja? Srećan kraj. Kada ste dovedeni do suza radosnica, vidite samo patos. A šta se krije iza, iza kulisa, iza korica, posle odjavne špice, posle zadnjeg akorda i zadnje kapi šampanjca? Znam da ste se uhvatili kao pijan plota onog srceparajućeg, razoružavajućeg, književno najraubovanijeg:

– A onda su živeli srećno do kraja svog života.

I nikada niste zavirili – iza?

Ne?! Sto posto – ako ste žena, pa još Titova pionirka! Muškarci se rađaju sa maturskim radom o životu, a u 10. godini doktoriraju na tu temu. Bili pioniri ili ne – staraju se o sebi!

Oni počinju da čitaju od kraja. Sve što je bilo do te rečenice (to o srećnom kraju) zaobišli, nisu bili na času. Izdrndanu rečenicu – nikada nisu ni videli. Šta ih se samo tiče. To zbog čega ste se vi udavali, veze nema sa onim zbog čega su se oni ženili. A to da li će oni da žive srećno sa vama do kraja života – baš ćeš ti da im kažeš?! Nije se taj rodio koji će njima ponaosob svakome da odredi šta će i kada će da radi.

Posle srećnog kraja jedne Titove pionirke

I onda što se nas tiče, gospođa u nekim godinama kako kažu, mi nikada ne znamo kada je počelo. Kada se izvukla cigla iz zida, armatura iz betona, kada je crep spao i posle koje oluje. Ne znamo kako niko ne vide – ni komšije ni rođaci, pa da nađemo dugačke merdevine makar i skelu da postavimo… Samo da je čovek znao… Ali, desilo se kao šamar iza ćoška, kao štikla u cevanici, kao prst u oko. Tako je i bolelo. I više od toga. Kao oružani napad i krađa života. Desilo se da ste imali srećan kraj, ali ni korice knjige, ni odjavna špica, ni najbolji soundtrak nije sprečio da se život nastavi. Stvarni život.

Titove pionirke

A koliko se samo puta u tom životu činilo da je život stao. Samo kad se setim Titove sahrane. Al’ i pre toga – kada je Tito prošao glavnom ulicom i mi nosile pionirsku maramu i bile najbolji đaci i zato u prvom redu. A Tito i Jovanka u kabrioletu. Ko kaže da tada život nije stao – laže. Ko kaže da njih dvoje nisu bili najlepši i nekako fizički najveći – laže.

A sada ti bude mrlja na karijeri ako i nisi Pinki, ali si video Tita. Kako god. Svesna si da si i za to kriva, naročito što si živa. Šta se šećeš tuda k’o prava, a poznavala si Tita?! Čuj poznavala, živela si k’o bog zajedno sa njim! Kao da je biti Titova pionirka isto što i ljubavnica, maserka bar.

Matore Titove pionirke kojima je sve u životu bilo lako

Sada im ne smetaju ni stanije ni boranije što preko noći postanu respektabilan faktor, ali za nas kažu da smo živele „kao bogovi“ u vreme Tita i zato smo saučesnici i osudiše nas na doživotnu. Reže da smo imale roditelje srednejg staleža tj. imale smo sve: društvene stanove, mašinu za veš, TV čije gledanje se ne plaća, nismo imale internet da nam odvraća pažnju od učenja, mobilni da nam odvraća pažnju od gajenja sopstvene dece… I ja sada vidim koliko nam je bilo lako.

A konačno tuširanje koje me je otreznilo bila je izjava nekog od aktuelnih psihologa da će njihove majke lakše prebroditi i koronu i izolaciju, jer su navikle da trpe i ćute! E, sad mi je dosta! Ne tražim više pomilovanje za Dulčineju, a bog mi je svedok da sam htela, odbijam da budem Dezdemona i ščepavam Magbet sa obe kandže!

Novi pravopis – nova pravila

Elem, zadnje saznadosmo kada se zatvoriše korice i kada poče to suđenje da se odvija – osuda, omraza, u ime naroda, a sve zbog lakoće našeg življenja i srećnog kraja!

Možda je to počelo već dok je trajala odjavna špica, dok smo stavljala jaknu preko ruke kao svaka pametna mlada ženska osoba tada, kojoj nije trebalo dva puta reći – fajront. Možda je to bio okidač za vremensku kapsulu zaraženu nekim zlom koje sam ne seješ. Zašto bi? Zbog čega bi lepo vaspitana, smerna devojka iz poštene i fine familije – pekla ugursuzluke? Za to vreme neko jeste, u to sam sada sigurna.

Svaka skromnost je – lažna

Zato nismo smele tako dugo da stavljamo jaknu na ruku, pa da mirno sedimo do kraja bioskopske projekcije filma, da ne bi štrčale i zaklonile projektor. Možda nismo smele da budemo tako skromne i da vređamo skromnošću i to – lažnom, jer kakva može biti po novom pravopisu i turbo stilu?!

A zašto su nas učili da je skromnost prava i kada je ta reč dobila stalnog pratioca u vidu atributa – lažan? Isto kao atraktivna plavuša, što je došlo valjda o istom trošku i razvijalo se do mutiranja i srastanja i postalo jednojajčano. Tako da ne znam kada je skromnost postala isključivo i jedino – lažna.

– Nemoj se isticati, nemoj misliti da si bogom dana da imaš sve ovo… Kakva si u toj beloj haljini kao svetionik… Presvuci se u nešto drugo, smernije… tako izazivaš… – Ja sam te rodila zdravu i pravu… Vidim nisi porasla, viša si od mene… Nešto si htela… – Ja sam ti sve ovo obezbedio… Dok si pod mojim krovom ima da me slušaš i da radiš kako ja kažem… Nemoj da me brukaš. Ne pomišljaj da izlaziš posle osam uveče. Iza ugla su samo napasnici koji čekaju da te se dočepaju da bi se meni osvetili. Moraš obraz ove porodice da čuvaš! Da, da, svi hoće da prošetaju jedan krug posle škole, ali ti nećeš! Ti si nešto drugo. Kao da tebe to zanima. Tebe zanima samo škola!

I ti slušaš, izbegavaš kontakt očima

da ne bude da im se suprotstavljaš, ne daj bože da preispituješ reči svojih roditelja. Šamarčinu primiš kao dobar dan, jer se tvom ocu samo učinilo da si prevrnula očima ili rekla sebi u njedra – svašta. Sada se pitam se da li bi naši roditelji izašli sa robije da žive u današnje vreme evropskog zakona o porodici?!

Nas su lagali – roditelji, učitelji, literatura

Ovo je priča posle kraja. Srećnog. Priča koja nikada nije napisana, a još manje pročitana. To je ona priča zarobljena u beskonačnosti. To je ono o čemu se ćuti ili pogrešno govori. I tako, ti misliš da si tek ustala sa bioskopskog sedišta naravno sa jaknom preko ruke, pazeći da nikome ne smetaš i pojma nisi imala šta te čeka iza kino-projektora, ali vrag je znao.

Kako si preko noći od lepršave, bezazlene Dulčineje postala Magbet, matora ogorčena i bogohulna ženetina?!

Nisi imala internet da ti samonikli jutub-proroci, psiholozi, astrolozi, numerolozi, objasne koliko su knjige koje si čitala štetne i lažne. Koliko je tvoj život besmislen ako nisi mislila o sebi nego o kući i deci, mužu, svekrvi i ostarelim roditeljima. Ko ti je kriv?! Ko ti je kriv što si umislila da si Dulčineja pa umalo da zglajzneš kao Dezdemona, jer si čitala pogrešnu literaturu i slušala pogrešne idole: matorce, učitelje, Tita i sl.

Naša deca su naši novi – idoli

Sada naša deca znaju, jer imaju ove gurue – da ne treba da očekuješ ništa – zahvalnost, pravdu, poštovanje, poštenje… Odmah ti stavljaju do znanja da ti ama ništa o univerzumu ne znaš, da si i Bibliju čitala sa pogrešne strane.

Tvrde da Biblija kaže da mrziš bližnjeg svog, naročito majku, jer ti majka nije najveći prijatelj, nije brižna, već kontrol frik!

Ne plače ona zbog tebe kada ne dolaziš kući, već zato što je emotivni vampir i manipulator …

Titove pionirke po novom pravopisu – zlostavljači

I shvatila bi da nisi zadrta, da za tvoje dobro tebe optužiše za nasilje u porodici i uzeše ti rođenu kćer i ne zato što si joj zveknula onaj isti primljeni od svojih roditelja – šamar kada je došla u šest ujutru mrtva pijana i opsovala ti mrtvu mater ne – već zato što to na engleskom znači dobro jutro, a ti si učila ruski, glupačo!

Ko ti je kriv što nisi znala da se snađeš, jer znaš ti koliko u tvojoj srednjoj generaciji ima onih snalažljivih koje su na čelu, na konju, na grbači …?! Da li su i one čitale bajke – nisu! Da li su završile svoja, a boga mi i tvoja posla?! Jesu! Džaba ja sada mašem Šekspirom, najvećim psihologom svih vremena i čitam naglas njegove citate:

Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovek

ili

Zla će dela otkriti se, ma ih zemlja krila cela

Kao da to još neko sluša? Sada se sluša Seka i zato svi govore novim jezikom i pravopisom gde se pravilno kaže da – mi bih smo mogle završiti kao Dezdemona ako nastavimo da lupamo i mašemo pogrešnim zastavicama. Našla ja da se bunim u današnje vreme kada je to politički nekorektno i kada je bolje biti mrtav – nego star!

Zato budi zadovoljna, Titova pionirko, ulogom Ledi Magbet koja jedina ostade pri deljenju karata.

To je sve zbog tebe i tvog avanturizma i sebičnosti, jer hoćeš preko korica zatvorene knjige, svršene i savršene priče na zadatu temu. Htela si da ismeješ srećan kraj – hoćeš još posle kraja i to srećnog?! I to posle trideset godina. Umesto da lepo prigrliš namenjeno, ponavljaš mantru – samo da su nam deca živa i zdrava, sagradiš im kuću i daš crno iza nokata – ti se nešto busaš! To rade knjige i fantazije – alo ženo, baksuz si ovoliki i nema dalje. Šta ima ti da želiš, tražiš i još besramno pokazuješ slabost. Blamiraš oca i majku svoju. Boga mi i Tita.

Pa i naša deca znaju da se baka i deka moraju poštovati, jer smo im mi primerom pokazali. Zato nas ne poštuju jer smo hteli da ne budemo kopija svojih strogih roditelja kod kojih nije palilo – kome ću nego deci. Ne boga mi – u to vreme nije postojao teror mladosti. Čak suprotno – zveknu te i kažu – kad porasteš, kašće ti se samo.

E, tugo, da mi se bar kazalo, nego hoću da umrem blesava.. A kažu da hoću hleba preko pogače i rogove da bodem narod…. – Zmijo, lisico, ološu i krvopijo! Šta ima ko tebi da se oseća dužan, samo si radila što su drugi hteli i budi zahvalna što su hteli – tako mi kažu.

I nije da mi nisu spremili kragnu kao Dezdemoni . Šta mislite kako sam zamenila mesto sa Magbet? Lekcija br.1 – Drsko kolačila ja oči, razvezivala kanap oko vrata, srkala vazduh sa boka, na škrge, na slamku… Mislim da me je spasilo plaženje jezika sa i bez potrebe, ali i dovelo do trećeg čina u kome završih kao Ledi Magbet. Optužena, kužna, ružna, satanska, đubre onoliko, lisica u duši...

Sva sreća pa baš tad ogluveh, omutavih i oslepeh kod očiju, rečju – dobih trenutnu amneziju neshvatljivu savremenoj pa i narodnoj medicini. I još gore – takva ostadoh na nogama! A onda preskočih novonastali leš u svom životu, postadoh Magbet u svačijim očima, naročito najbližih, ali imam noge da na njima ostanem! I imam sećanja da na njih – zaboravim!

Ja sam pohađala još kao mala obuku – ništa nas ne sme iznenaditi! Valjda zbog toga.

COMMENT

  • Pingback: Kako da sami spasite svoj život — My blog CatWoman

    Please Post Your Comments & Reviews

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

  • error

    Enjoy this blog? Please spread the word :)

    RSS
    Follow by Email
    Instagram